Dojenje i dohrana

Dojenje

Svega 17% majki u Srbiji doji svoju decu tako da je ta pojava prilično nepoznata i roditeljima ali i pedijatrima. Organizovane podrške koja podrazumeva promociju dojenja, sa svim kasnijim praktičnim aspektima rešavanja problema, potpuno nedostaje. Porodilište je prvo mesto na kome započinju pogrešne procedure i gde se sprečava razvoj prirodnog odnosa majke i deteta. Umesto kontakta sa majkom i majčinog mleka neposredno po rođenju skoro svako novorođenče dobija iglu u venu i mleko od krave. (Švajcarskim kravama dugujemo „zahvalnost“ za ishranu naše dece).
Ako imate neko pitanje u vezi sa dojenjem, pogotovo praktične prirode, najbolje pozovite me telefonom.

Dohrana

Dohranu počinjemo sa 6 meseci bez obzira da li je ishrana  majčinim ili adaptiranim mlekom. Namirnice se uvode postepeno uz praćenje ponašanja deteta i eventualnih promena na koži ili pojave proliva. Deca koja imaju ekcem mogu imati pogoršanje posle posle ponavljanog davanja  neke vrste hrane.

Svaki obrok od povrća(krompir, šargarepa, španać, tikvice, karfiol, kelj) može se pomešati sa pirinčem u količini 100-150gr i davati u toku dana. Sledeći dan nastaviti sa drugom vrstom povrća. Nakon 5-7 dana dodati četvrtinu žumanceta i pomešati dve-tri vrste povrća bez pirinča. U isto vreme može se ubaciti još jedan popodnevni obrok jabuke, kuvane i pasirane, krušku, bananu, kompote od kajsije, breskve ili šljive uz manje količine keksa.
Nakon toga, priprema se obrok između 12-14h od dve-tri vrste povrća, žumanca i mesa(džigerica, piletina, ćuretina, kasnije teletina, janjetina, jaretina i na kraju fileti ribe, tunjevina i sl). To je vreme da se uvede puno kravlje mleko umesto adaptiranog sa 2,8 ili 3,2% masnoće uz kuvanje oko 2 minuta. Majčino mleko je i dalje osnova ishrane u prvoj godini; dojenje nastaviti do dve godine ili duže.
Nakon dve-tri nedelje od početka dohrane uvode se i žitarice; pirinčanu kašu i kašu od pšeničnih, ovsenih ili kukuruznih pahuljica sa kravljim mlekom ili jogurtom. Kasnije ponuditi poparicu na ulju sa mladim sirom ili gotovu mešavinu žitarica sa sušenim voćem. Glavnom obroku dodati redovno 1 kafenu kašiku ulja ili maslac.
Od devetog meseca pa na dalje od povrća može se uvesti grašak(mladi šećerac), kupus i malo peršuna, mlada boranija; u jedanaestom luk, paprika, paradajz. Od voća grožđe, kasnije nektarine i pomorandža. Nakon toga, odnosno, oko dvanaestog meseca može sve da jede.

Roditelji bi trebali da iskoriste priliku i da u to vreme počnu da jedu ono što jede njihovo dete i na taj način, eventualno, koriguju svoje navike u ishrani!
Broj obroka određuje dete; treba da se navikavamo da ga hranimo nakon prvih znakova gladi a ne po našim rasporedima!
Sokove izbegavamo kako u prvoj godini tako i kasnije zbog odbijanja voća, kalorijskog zasićenja i kasnijih stvaranja loših navika u ishrani. Neretko, veći unos sokova može biti odgovoran za nastajanje zatvora.
Oduvek su postojale razlike u savetima oko početka, rasporeda i vrste namirnica koje se uvode tako da i ove preporuke treba shvatiti kao širi okvir. Važno je da znate da ne možete puno pogrešiti i da se može menjati raspored davanja u zavisnosti od navika u porodici ili po savetu drugih koji su uključeni u brigu o detetu.

U drugoj godini života ponekad počinju da odbijaju hranu koju su do tada jeli. Ne insistirati na unosima, sačekati dve-tri nedelje i ponovo nuditi istu hranu; nijedna vrsta hrane nije nezamenljiva. Često se takvo odbijanje hrane protumači kao nedostatak apetita, nudi im se sve od reda po principu “bolje išta nego ništa” i pravi se prva greška u stvaranju navika; kasnije izaberu samo dve ili tri vrste namirnica i prilično su uporni u svojim zahtevima, a sa druge strane, na svoj način to koriste za neku vrstu manipulacije odraslima. U kasnijem uzrastu takav “slab apetit” zavšavaju se gojaznošću i o tome treba voditi računa na vreme.